NECU BARU HOCU TARU

Krenula je kampanja za izgradnju HE Buk-Bijela i potapanje kanjona Tare. I to nakon što je Vlada Crne Gore, bez stručne rasprave, poslije konspirativnih pregovora prihvatila Sporazum o zajedničkoj izgradnji HE sa Republikom Srpskom. Buk-Bijela će se graditi u drugoj državi, Bosni i Hercegovini, ali bi vode Tare i Pive potopile crnogorsku teritoriju. I to kakvu.
Pregovori o HE traju godinama, a intezivirani su 1998. Kruna je raspisivanje tendera koji je otvoren krajem aprila u Republici Srpskoj. Za izgradnju Buk-Bijele stigle su tri ponude. Ko će dobiti posao znaće se najkasnije za pola godine.
Zašto se Đukanović upušta u avanturu koja raspiruje gnjev stručnjaka i zaljubljenika Tare?
Evo argumenata vlasti - projekt Buk-Bijela je najveća investicija u regionu sa preko 300 miliona eura; gradiće se najmanje pet godina; angažovaće se 3000 radnika, popraviće infrastrukturu na sjeverozapadu zemlje ... I najvažnije - kapacitet hidroelektrane biće 450 megavat časova, od čega bi trećina pripala Crnoj Gori i popunila dio njenih deficita.
Korist je, ističu vladini službenici, mnogo veća od štete. Pitanje je - čija korist.
Korist od izgradnje Buk-Bijela imaće koncesionar, onaj ko dobije posao. Tender je raspisan za koncesiju po sistemu - izgradi i koristi 30 godina, sa mogućnošću produženja još 20. Tek nakon toga Buk-Bijela se vraća Crnoj Gori i RS.
"U čemu je problem ako Buk-Bijela ne pripada Crnoj Gori u narednih 30 godina", zapitao se strasni zagovornik ovog projekta Slobodan Vidmar, jedan od direktora EPCG.
U čemu je problem?
Problem je što vlast obmanjuje da Crna Gora dobija struju. Ne dobija. Već koncesionar, koji tu istu struju može (a ne mora) prodati Crnoj Gori, naravno, po tržišnim uslovima.
Problem je što se neko usudio da potopi Taru, da najljepši evropski kanjon da nekom koncesionaru, da bi nakon, možda, pola vijeka Crna Gora raspolagala energijom.
Predstavnici Crne Gore vrte priču da je projekt Buk-Bijela bio "na pragu Svjeste banke", 1988. Tačno. Nakon što je odustala sredinom sedamdesetih, crnogorska je vlast obnovila pregovore o izgradnji Buk-Bijela sa BiH krajem osamdesetih. Ali, tada nikome nije padalo na pamet da hidroelektranu predaje na korišćenje nekom drugom. Problem je što Crna Gora i BiH sada nemaju potporu Svjetske banke. Da je realizovan projekt sa kraja osamdesetih dvije bivše jugoslovenske republike dobile bi kredit i bile korisnici energije, a ne koncesionar.
"Nema svrhe potapati Taru. Imamo druga rješenja koja mogu obezbijediti električnu energiju", rekao je za TV Crne Gore profesor Dušan Dragović, stari protivnik izgradnje Buk-Bijela.
Problem je što još niko iz crnogorskog vrha nije demantovao Dragovića. Naprotiv. Postavljaju se pitanja zašto Buka-Bijela, a ne druga faza TE Pljevlja ili eleketrane na Morači.
Problem je i što crnogorska Vlada pregovara sa entitetom BiH. Predstavnici Sarajeva više su puta negodovali zbog jednostranih poteza Republike Srpske i njene Elektroprivrede. Crna Gora se ovako uvlači u komplikovane bosanske prilike.
Pa, zašto se onda Crna Gora upušta u čitavu priču?
Ako britanski EFT, koji se javio na tender za izgradnju Buk-Bijela, dobije posao odgovor bi mogao biti jednostavan. Crnogorska vlast žrtvuje Taru da bi i u narednih pola vijeka sačuvala monopol EFT na tržištu električne energije. Londonski EFT je glavni trgovac struje na Balkanu i glavni uvoznik za Crnu Goru. Zvanična Podgorica sa EFT ima brojne i misteriozne veze.
Kada je obnovljena priča o izgradnji Buk-Bijele, 1998. godine, savjetnik crnogorskog premijera Vujanovića za energetiku bio je Vojin Lazarević, sadašnji suvlasnik EFT-a! Prema nekim informacijama EFT je, pored izgradnje elektrane, izrazila interes i za kupovinu Kombinata aluminijuma.
"Mi imamo monopol i zadžaćemo ga", rekao je Vuk Hamović, suvlasnik EFT-a. Crnogorska vlast čini sve da tako i bude.

-Usvojiti Energetski bilans za 2003. godinu.

-Razmotriti i usvojiti politiku cijena električne energije i uglja za TE ''Pljevlja'' za 2003. godinu.

-Usaglasiti i potpisati Sporazum o saradnji Republike Srpske i Republike Crne Gore o izgradnji HES Buk Bijela.

-Usaglasiti i potpisati ugovor o izgradnji i korišćenju HES Buk Bijela.

-Izvršiti izbor članova iz Crne Gore Odbora za tender, Odbora za izgradnju i Odbora za praćenje Sporazuma HES Buk Bijela.

PODGORICA, 12. 02. 2003. - Zajednički Odbor RS i Crne Gore za Tender za izgradnju Hidroelektrane "Buk-Bijela" na Drini usaglasio je na sastanku u Nikšiću Sporazum o realizaciji i gradnji ovog hidroenergetskog sistema.

U saopštenju Elektroprivrede Crne Gore navodi se da su predsjednik Odbora za Tender RS Boško Lemez i pomoćnik ministra za privredu Crne Gore Dragan Bojović istakli da se osnove Sporazuma odnose na potvrđivanje opredjeljenja za zajedničku izgradnju i korišćenje HE "Buk- Bijela".

HE "Buk-Bijela", koja će imati instalisanu snagu od 450 megavata, godišnje će proizvoditi oko 1,2 milijarde kilovatčasova struje.

Vijest : 30. aprila je komisija Vlade RS otvorila tendersku ponudu u vezi projekta izgradnje hiodroelektrane Buk Bijela u sastavu predsjednik Mladen Begenišić, Željko Ratković i Jelena Jokanović članovi. Tenderu su pristupili ETF London, Mont Montaža CLC i Vijadukt – inžinjering.

Vlada RS je raspisal tender čiji je rok pomjerala u tri navrata o davanju koncesije za izgradnju i eksploataciju HE Buk bijela instalisane snage 450 MW i hidroelektrane Srbijne instalisane snage 55,5 MW uz korišćenje hidropotencijala rijeke Drine. Koncesija se daje na osnovu B.O.T. modela, izgradi, koristi i predaj projektnog finansiranja na period maksimalno 30 godina, sa mogućnošću produženja za 20 godina.Izgradnja pomenute dvije hidroelektrane predviđena je u roku od 4,5 godine, saglasno dinamičnom planu izgradnje.U okviru priprema za izgradnju HE Buk Bijela, pored dobijene pozitivne ocjene projekta od strane eksperata Međunarodne banke za obnovu i razvoj iz Vašingtona, treba reći da je izgradnja ove hidroelektrane, oko 10 kilometara nizvodno od Srbinja, počela sedamdesetih godina prošlog vijeka, da bi 1974. godine radovi bili zaustavljeni i objekat konzerviran. Preme prvobitnom projektu elektrana bi imala snagu od 450 megavata, godišnje bi proizvodila milijardu i sto miliona kWh električne energije, a njeno akumulaciono jezero zahvatilo bi 410 miliona kubnih metara vode.Ovjaj projekat bi koristili BiH i Crna Gora u omjeru 70 na prema 30 u korist BiH.

Tri konzorcijuma u borbi za "Buk-Bijelu"

BANJA LUKA - Tri konzorcijuma dostavila su ponude na završeni tender za izgradnju hidrosistema "Buk-Bijela" na Drini, potvrdio je Zdravko Milovanović, pomoćnik ministra za energetiku RS.

Milovanović kaže da su svoje ponude zajednički dostavili britanski EFT i "Hidrogradnja" iz Srpskog Sarajeva, te dva konzorcijuma na čijem su čelu slovenački "Vijadukt", odnosno hrvatska "Montmontaža".

Podsjećajući da Republika Srpska projekat realizuje u saradnji sa Crnom Gorom, on je rekao da će zajedničke stručne grupe tehničku ocjenu podnesenih ponuda uraditi za 20 dana, dok bi u sljedećih mjesec dana trebala biti poznata i finansijska ocjena ponuda.

"S najboljim ponuđačem biće vođeni pregovori i usaglašavani ugovori o koncesiji. Pošto je čitav proces pod garancijom banke koja traje 160 dana, u tom roku bi se i trebao potpisati ugovor", rekao je Milovanović.

Napomenuo je da su otvaranju ponuda prisustvovali predstavnici USAID-a i Kancelarije specijalnog međunarodnog revizora.

Projekat predviđa izgradnju HE "Buk-Bijela" kapaciteta 450 megavat časova i HE "Srbinje" kapaciteta 50,5 megavat časova električne energije.

Planirano je da se cjelokupni projekat, na kome bi bilo angažovano oko 3.000 radnika, završi u roku od pet godina.

TREBINJE

Stručna komisija Elektroprivrede Republike Srpske odlučila je da su sva tri preduzeća koja su se prijavila za dodjelu koncesije za izgradnju hidroelektrana na Drini "Buk Bijela" i "Srbinje", ispunila elemente tehničkog dijela ponude.

Kanjon Tare ugrožen

Ako se realizuje odluka vlada Crne Gore i Republike Srpske o izgradnji hidroelektrane na Drini bice potopljena rijeka Tara sa najvecim kanjonom u Evropi.

Bio bi to zaista potpuni ekonomski promasaj koji bi imao nesagledive posljedice po dalji razvoj Crne Gore, saopstile su crnogorske nevladine organizacije. One su pokrenule siroku akciju za zastitu rijeke Tare, koja je zbog svoje izuzetne ljepote i, posebno najveceg kanjona na “starom kontinentu”, nazvana “suza Evrope”.

Medjutim, cini se da ni njihovi celnici jos uvijek ne vjeruju u mogucnost da bi moglo da dodje do izgradnje hidroelektrane “Buk Bijela”, na Drini, uslijed cega bi bio potopljen veliki dio sjeverne Crne Gore.

Crnogorska Vlada je tek saopstila da ce tender za izgradnju hidroelektrane biti raspisan do kraja ove godine. Dogovor o tome postignut je, daleko od ociju javnosti, uoci prvomajskih praznika, sa Vladom Republike Srpske. Za izgradnju elektrane predvidjen je rok od 4,5 godine, a projekat bi koristile Bosna i Hercegovina i Crna Gora u odnosu 70:30.

Crnogorski i bosanskohercegovacki mediji vec mjesecima spekulisu da ce koncesiju za izgradnju elektrane dobiti londonska firma “EFT”, ciji su suvlasnici kontroverzni srpsko-crnogorski biznismeni Vuk Hamovic i Vojin Lazarevic. Ova kompanija, inace, vec kontrolise oko 80 odsto trzista struje u regionu i stoga se nasla na udaru visokog predstavnika medjunarodne zajednice u BiH Pedi Esdauna i jedne anketne komisije Skupstine Srbije.

“Mnogo je nepoznanica u citavom ovom projektu, ali je prosto nevjerovatno da se crnogorska Vlada odlucila za izgradnju elektrane na tudjoj teritoriji, a da istovremeno potapa svoju najljepsu teritoriju”, kaze dobar poznavalac ove problematike, komentator nezavisnog nedjeljnika “Monitor” Milka Tadic-Mijovic.

   U tišini, pred prvomajske praznike, Vlada Crne Gore prihvatila je Sporazum sa Republikom Srpskom o izgradnji i korišćenju zajedničkog sistema "Buk-Bijela". Izgradnja hidroelektrane "Buk-Bijela" počinjana je u nekoliko navrata od sedamdesetih godina prošlog vijeka. I obustavljana. Ako se realizuje - to će biti investicija teška preko trista miliona dolara. Najveća u regionu.
   Nemoguće je precizno odgovoriti šta ovaj projekt znači za Crnu Goru. Njegovi su detalji dobro čuvana tajna. Ali, sigurno je: dio kanjona Tare, najdubljeg u Evropi i drugog po dubini u svijetu, bio bi potopljen. Bio bi potopoljen i ostatak kanjona Pive, kao i kanjon Sutjeske u BiH.
Davne 1975, da bi sačuvala Taru i prirodne potencijale, crnogorska Skupština odbila je kredit Svjetske banke u iznosu od 70 miliona dolara, namijenjen za izgradnju HE "Buk-Bijela". Kredit su, do tada, ratifikovale sve ostale republike i pokrajine bivše SFRJ.
   Nakon duge stručne rasprave, tadašnja crnogorska vlast je zaključila da joj nije u interesu izgradnja HE "Buk-Bijela". Započeti radovi su tada zaustavljeni. Rizikujući da uđe u sukob sa vrhom SFRJ, Crna Gora je odbranila Taru, nakon što je Pivu već izgubila.
   Danas su i rijeka i kanjon, pred kojima zastaje dah, u opasnosti.
   Vlada Crne Gore detalje posla oko "Buk-Bijele" ljubomorno čuva. Pokušaj Monitora da dođe do Sporazuma Crne Gore i Republike Srpske završio se neuspjehom. Bosanskohercegovački izvori nešto su otvoreniji. Po tamošnjim medijima mjesecima se vodi diskusija o toj investiciji.
   Vlada Republike Srpske raspisala je 2002. tender o ustupanju koncesije za izgradnju i eksploataciju HE "Buk Bijela", instalirane snage 450 MW, i HE "Srbinje", snage 55,5 MW. Koncesija se daje po modelu - izgradi i koristi na period od maksimum 30 godina, sa mogućnošću produženja od još 20 godina, a potom vrati. Za izgradnju elektrana predviđen je rok od četiri i po godine. Projekat bi koristile BiH i Crna Gora, u odnosu 70 naprema 30.
   "Crna Gora će od ukupne proizvodnje dobiti oko 450 miliona kilovat-sati energije, ili jednu trećinu sadašnjeg deficita", pohvalio se u ljeto 2002. Radomir Milović, direktor EPCG.
   Tender je 30. aprila ove godine otvorila komisija Vlade Republike Srpske. Javile su se tri kompanije: londonski EFT, hrvatska "Mont-montaža" i slovenački "Vijadukt".
   "Sa najboljim ponuđačem biće vođeni pregovori i usaglašavani ugovori o koncesiji. Pošto je čitav proces pod garancijom banke, koja traje 160 dana, u tom roku bi trebalo da se potpiše ugovor", rekao je nakon otvaranja tendera Zdravko Milanović, pomoćnik ministra za energetiku RS.
   "Imajući u vidu činjenicu da je, do sada, na svim tenderima Elektroprivrede RS pobjeđivao londonski EFT, vjerovatno će dobiti i ovaj posao", rekao je Monitoru izvor iz RS.
   Londonski EFT već kontroliše oko 80 odsto regionalnog tržišta struje. Zbog monopolskog položaja suvlasnici ove kompanije, kontroverzni srpsko-crnogorski biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević, našli su se na udaru visokog predstavnika BiH Pedija Ešdauna, a potom i nekih krugova u Srbiji.
   EFT je glavni partner Crne Gore, ekskluzivni uvoznik električne energije. Vojin Lazarević, jedan od vlasnika, bio je nekoliko godina savjetnik crnogorskog premijera Filipa Vujanovića i predsjednik akcionara Skupštine EPCG. Posrećilo mu se, pa je sa te pozicije prešao u London i u posjed uknjižio dio firme koja na Balkanu okreće stotine miliona!
   U izvještaju koji su nezavisni revizori načinili u BiH kaže se da bi kompanija EFT, ako bi ušla u posao "Buk-Bijela", obezbijedila monopolski položaj i unaprijed, možda čak pola vijeka.
   "Njihovo učešće u velikim građevinskim projektima omogućiće im da rezervišu buduće viškove energije u narednih 30 do 50 godina", upozorio je još prošle godine specijalni revizor, koji je izvještaj predao Pediju Ešdaunu.
   Zbog sumnjivih poslova Ešdaun je lani suspendovao radove na projektu u istočnoj Hercegovini, izgradnju tunela na Fatničkom polju kod Bileće, koje je izvodio EFT. A to je, u stvari, bio uvod u izgradnju "Buk-Bijele".
   HE "Buk-Bijela" u BiH prate i druge kontroverze. Američki USAID je ocijenio da izgradanja sistema "Buk-Bijela" nije ekonomski opravdana. Zbog toga je i Savjet ministara BiH tražio od vlasti Republike Srpske da preispita odluku o realizaciji ovog projekta.
   I dok se u BiH vodila živa rasprava, u Crnoj Gori nije ni otpočela. Vlada Crne Gore je još za vrijeme mandata Filipa Vujanovića načinila prve korake ka obnovi davno suspendovanog projekta. Nije jasno na osnovu kojih se pokazatelja upustila u tu priču.
   Ako je prije trideset godina crnogorska vlast izračunala da se ta investicija ne isplati, šta se u međuvremenu promijenilo? Mnogo toga, što ne ide baš u korist ovom projektu.
   "Buk-Bijela" je projekt one, velike Jugoslavije. Crna Gora je, prije nego što je zaustavila čitav posao, pristala na energetsku raspodjelu 70 - 30 u korist u BiH. Prema kasnijim analizama, Crnoj Gori je trebalo da pripadne mnogo više. I to je, pored očuvanja Tare, bio jedan od razloga zbog kojih je ondašnja vlast odustala od projekta.
   Zašto bi sada Crna Gora pristala na izgradnju objekta, koji je na teritoriji druge, međunarodno priznate države, i to po uslovima o raspodjeli koji su zapisani u starom Samoupravnom sporazumu bivše SFRJ? I politički odnosi i ekonomski prioriteti od sedamdesetih godina prošlog vijeka dramatično su se promijenili.
   Prije trideset godina za "Buk-Bijelu" bio je obezbijeđen kredit Svjetske banke, po povoljnim uslovima i niskim kamatama. Svjetska banka danas nije raspoložena za takva ulaganje na ovom dijelu Balkana. Zato se Republika Srpska odlučila za koncesiju.
   A to je, prema mišljenju ekonomista, najnepovoljniji i najneizvjesniji vid ulaganja. U moru nepoznanica izvjesno je: Crna Gora bi dala koncesionaru (da li Lazarevićevom EFT-u?) svoje vode, svoje kanjone i svoju zemlju na period od najmanje trideset godina. Zauzvrat bi od tog koncesionara nabavljala struju iz "Buk-Bijele" po tržišnim cijenama. Ko bi u toj priči dobio, a ko izgubio, nije teško izračunati.
   Ređaju se i druga pitanja.
   Koja ekspertska grupa je sačinila cost benefit analizu - presjek troškova i koristi od ovog posla za Crnu Goru? Koja je međunarodna finansijska institucija, sa crnogorske strane, uključena u te poslove? U poduhvate kao što je "Buk-Bijela" ne ulazi se prije detaljnih analiza, koje rade relevantne međunarodne institucije. Nije se valjda Đukanovićeva Vlada usudila da, sa svojim nejakim snagama, sama procjenjuje koje će troškove a koje koristi Crna Gora imati od svega.
   Kako je bilo moguće da projekat koji iz temelja mijenja supstancu Crne Gore Vlada u potpunosti prepusti drugoj državi, tačnije jednom entitetu BiH?
   Na kraju - šta je strategija razvoja Crne Gore? Turizam, ekologija, poljoprivreda, kako pjevaju Vladini službenici posljednjih godina. Ili izgradnja hidropostrojenja tuđe države, koja prijete da potope ono najvrednije što nam je sam bog dao. A ova vlast, izgleda, namjerila da uzme.

Na Ešdaunov zahtev vlada Republike Srbije smenila je kompletnu upravu Elektroprivrede RS, ali je time otvorena priča o trgovini strujom na čitavom Balkanu

            Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Pedi Ešdaun smenio je generalnog direktora Elektroprivrede Republike Srpske (ERS) Svetozara Aćimovića i člana Upravnog odbora Boška Lemeza, posle “šokantnog izveštaja” o poslovanju preduzeća.
       “Dokazano je da je reč o lošem upravljanju, krađi, sukobu interesa u toj instituciji i kriminalnim aktivnostima”, rekao je Ešdaun tom prilikom.
       Sve te stvari koštale su Elektroprivredu “najmanje 166 miliona maraka”, samo prošle godine, sledi iz izveštaja koji je Ešdaunov ofis naručio od specijalnog revizora Dejl Elen Ralf.
       Posle odgovarajućeg Ešdaunovog zahteva vladi srpskog entiteta u Bosni, premijer Dragan Mikerević smenio je kompletnu upravu i nadzorni odbor kompanije, najavivši istragu i eventualno krivično gonjenje odgovornih. U međuvremenu, entitetski inspektori ušli su u preduzeće, obećavajući “okončanje prve faze istrage” do kraja ove nedelje.
       Ključni deo izveštaja specijalnog revizora posvećen je kompaniji “Enerdži fajnensing tim” (EFT), registrovanoj u Londonu, koja kontroliše 80 odsto regionalnog tržišta struje od Austrije do Grčke. Suvlasnici kompanije su jugoslovenski finansijer Vuk Hamović, energetski ekspert dr Svetislav Bulatović, pravnik i poslovan čovek Vojin Lazarević i britanski investicioni bankar Džems Naj.
       “Svi viškovi (struje RS) prodaju se u inostranstvo, preduzeću ‘Enerdži fajnensing tim’ iz Londona, i to često ispod najniže tržišne cene i ispod tarife. Manipulacijom tendera, EFT kao jedini ‘validan’ ponuđač dobio je ugovor o razmeni energije za RS. Ovaj ugovor omogućio je potpunu kontrolu nad prenosnim kapacitetima RS... ”, tvrdi specijalni revizor.
       Evo glavnog upozorenja: “EFT uživa prioritet u svim najvažnijim ugovorima, uključujući i nabavku električne energije i ugovore o gradnji proizvodnih kapaciteta. Ovakav položaj ... omogućio im je monopol na istočnoj dalekovodnoj mreži. Njihovo učešće u velikim građevinskim projektima omogućiće im da rezervišu buduće viškove energije u narednih 30 do 50 godina. Ti novi projekti verovatno će imati negativan uticaj na eventualne pokušaje privatizacije i zahvaljujući njima EFT bi se mogao pojaviti kao jedini ponuđač (u privatizaciji Elektroprivrede).”
       Specijalni revizor utvrdio je da Elektroprivreda gubi u prenosu gotovo trećinu struje, što je tri puta više od uobičajenog, da drugu trećinu uspeva da naplati od domaćih potrošača, dok joj poslednja trećina preostaje za izvoz. Umesto da gradi nove proizvodne kapacitete, preduzeću bi stoga bilo pametnije da se usredsredi na eliminisanje gubitaka i na izgradnju postrojenja za prenos, “prvenstveno prema zapadu”.
       Revizor otuda preporučuje obustavljanje kapitalnih energetskih projekata u istočnoj Hercegovini, koje je između ostalog Svetska banka finansirala osamdesetih godina. Pobedivši na međunarodnom tenderu, EFT je obavio znatan deo radova na dovršenju tunela od 15 kilometara na Fatničkom polju, kojim bi se efikasno prikupljali viškovi vode i slali u Bilećko jezero, uz dodatnu proizvodnju 140 gigavatsati struje. Elektroprivreda RS radove bi platila ako što bi EFT-u isporučivala tu struju narednih sedam i po godina. Ovo je sada najveći investicioni projekat u BiH. Tender za izgradnju hidrocentrale “Buk Bijela”, projekat od 375 miliona dolara, trebalo je da bude zaključen, po različitim izvorima, 17. ili 20. marta. I tu je EFT najavio učešće kao član konzorcijuma. Bio bi to najveći investicioni projekat na području bivše Jugoslavije.
       Ostatak izveštaja specijalnog revizora čini opis liste manje-više klasičnih korupcionaških operacija naduvavanja faktura, paprenog plaćanja opreme, sumnjivih kompenzacionih poslova, plaćanja bez pokrića, dakle sve ono što je ljudima “sa ovih prostora” lično poznato, bilo kao učesnicima, bilo kao svedocima, ili žrtvama.
       Prva preporuka specijalnog revizora je da “Finansijska policija i Odeljenje za privredni kriminal Velike Britanije ispitaju transakcije i vezu (Elektroprivrede RS) sa preduzećem EFT”.
       O optužbama visokog predstavnika za BiH, kao i tokovima struje na Balkanu, za NIN govore dvojica vodećih ljudi kompanije EFT, Vuk Hamović i Svetislav Bulatović.

       Specijalni revizor nekoliko puta kaže u izveštaju da su tenderi na kojima ste pobeđivali u Republici Srpskoj bili namešteni?
       Bulatović: Da, on to kaže, ali pri tom ne nudi ni jedan jedini argument. To su gole tvrdnje. Nema tu argumenata uopšte.
       Hamović: Sa izveštajem OHR-a upravo se borimo, i nadamo se da ćemo se izboriti bez pravnih lekova. Ako budemo morali, mi smo angažovali pravnu kancelariju Klajd i kompani, jednu od najboljih u Britaniji, da analizira kompletnu situaciju, pogotovu što se u izveštaju navodi da se neki projekti zaustavljaju. Tako nešto za nas jednostavno nije prihvatljivo, utoliko što smo po svim ugovorima o nabavci energije u Republici Srpskoj platili avanse. Imam neodoljiv osećaj da smo mi ovde kolateralna šteta, jer smo preuzimali sve viškove, tako da se lako “primila” teza kako mora da smo mi tu nešto muvali. U svakom slučaju, mi ćemo to raščistiti veoma brzo. Narednih dana ćemo se susresti sa ljudima iz Kancelarije visokog predstavnika.

       Ako ne uspete, da li će vaša firma opstati?
       Hamović: EFT godišnje pravi promet od 200 miliona dolara, sa obrtnim kapitalom od 50 miliona. Profitna stopa nam je 5-6 odsto u proseku, za razliku od profita na Zapadu, od 3-4 odsto. Mi bismo, naravno, voleli da ostvarujemo 40 odsto, kao što piše u novinama, ali ne daju nam. Jer, ima ovde konkurencije, nije da nema. Mi svu energiju kupujemo na javnim tenderima i dobijamo ugovore o prodaji na javnim tenderima. Tačno je, imamo krajnji rezultat da kontrolišemo oko 80 odsto tržišta, jer smo ovde najbolji: dajemo najbolje uslove, najbolje upravljamo rizikom i posedujemo najveću fleksibilnost isporuka i prijema. Trgovina sa dve bosanske elektroprivrede čini dvadesetak odsto našeg prometa. U toj činjenici leži i odgovor na pitanje da li ćemo opstati. Srbija učestvuje sa 21 odsto, Crna Gora sa 12, Albanija, Rumunija i Grčka sa po devet odsto, Mađarska sa osam, Švajcarska sa četiri i ostali sa desetak odsto.

       Ko su vaši konkurenti?
       Bulatović: U Evropi postoji više od 60 trgovaca strujom. Sve velike elektroprivrede formirale su trgovačke kuće, potpuno nezavisne, koje trguju na otvorenom tržištu i na berzama, u Lajpcigu, referentnoj za kontinetalnu Evropu, Amsterdamu, Ljubljani. Mi trgujemo na berzi u Beču. Postoji dakle “E.On trejding” i “Er-Ve-E trejding”, obe nemačke, pa američka “Sempra enerdži trejding”, koja sada snabdeva Crnu Goru, baš kao i zagrebačka “Montmontaža”.
       Hamović: Uzgred budi rečeno, deo crnogorske štampe koji je govorio kako mi sprečavamo elektroprivrede Crne Gore i Republike Srpske da trguju direktno, i da ubiramo kajmak jer smo verovatno nekog podmitili, nije se zapitao zašto njihova elektroprivreda ne kupuje struju direktno od Bugara, nego posredno od Sempre. Zašto hrvatska elektroprivreda ne prodaje Crnoj Gori? To je istorijsko pitanje: Zašto postoje trgovci? Mi smo dobili poslednji ugovor sa EPS-om tako što smo za 0,1 evro po megavatčasu bili bolji od E.On, nemačke elektroprivrede. I ja neću da kažem da je to bilo sasvim slučajno. Pored toga što smo “tehničari”, mi imamo još jednu prednost u odnosu na sve E.On trejdinge ovoga sveta (bez obzira koliko oni bili finansijski snažniji od nas), a to je da smo mi u ovom regionu spremni da preuzimamo rizike koje drugi nisu. Zamislite jedno veliko jezero, sa mnoštvom reka koje se u njega ulivaju - to su elektroprivrede od kojih mi kupujemo struju. S druge strane postoji mnoštvo reka koje ističu. To je naš portfelj.

       Šta vi zapravo radite? Zašto to elektroprivrede ne bi prodavale struju bez vas?
       Hamović: Prosto je zabluda da Republika Srpska, pošto ima viškove, može da prodaje struju Crnoj Gori, koja ima manjkove. Nije stvar samo u tome da li su Crnogorci uredne platiše (uzgred rečeno, nisu). Ne, to su babe i žabe. Na grafikonu imate crvenu crtu koja pokazuje struju koju je nama dala Elektroprivreda RS, a ova druga linija struju koju uvozi Crna Gora. Očito je da se te dve linije ne poklapaju, ni približno. Pri tom, tehnička karakteristika Republike Srpske je da ona isporučuje struju u bandu, dakle kontinuirano tokom dana, a Elektroprivreda Crne Gore kupuje saglasno svojim potrebama, to jest kupuje više danju, a manje noću. Onda kad dođu prolećni meseci, kad najviše struje ima Republika Srpska, ima je i Crna Gora, njoj tad najmanje treba. To su sve razlozi zašto se Crna Gora nije pojavila da kupuje struju iz Republike Srpske. Jer njoj ne treba to što RS nudi. Ova pak neće da prodaje na parče, jer ako prodaje na parče, eventualno nešto što može da se udene samo Crnoj Gori, šta da radi sa ostatkom. Ona to što ima hoće da proda po najboljoj ceni. Ko hoće da kupi, neka da ponudu. I na tom tenderu se pojavi nekoliko ozbiljnih firmi. Znači li, dakle, da ja na tom tenderu orkestriram E.On? A u Crnoj Gori američku “Sempru”. Mi pobeđujemo “Sempru” zato što smo mnogo fleksibilniji, jer na dnevnoj bazi možemo da se prilagođavamo krajnjem potrošaču, šta god da mu se desi. To je ponekad vrlo važno. Recimo, kod Grka je izuzetno važno. Oni traže fleksibilnost plus/minus 50 odsto i zato smo mi vrlo često jedini ponuđač. Uprkos tome, tamo nas najmanje optužuju.

       Možda su bili zadovoljni vašim cenama?
       Hamović: Jedna od pogrešnih teza koja se pojavljuje u izveštaju za visokog predstavnika je da je cena koju mi plaćamo ispod cene u regionu. To je netačno.
       Bulatović: Mi smo prošle godine za garantovane isporuke iz RS, ali ne do kraja garantovane, plaćali prosečnu godišnju cenu od 26,65 evra. U isto vreme, na nemačkoj berzi, prosečna cena za garantovanu isporuku iznosila je 23,5 evra. Najveći deo proizvođača, onih koji imaju viškove električne energije, traže novac unapred, za mesečne količine. I Elektroprivreda Bosne i Hercegovine, i Elektroprivreda RS, i Mađarska i Rumunija, dok kupci traže da plaćanje bude mesec dana posle isporuke. U principu postoji dva meseca razlike, dva meseca koja treba finansirati, a na tržištima kao što su Crna Gora ili Albanija, to nije dva meseca, nego više. Razlika u ceni između berze i ovog regiona još je veća kad se uzmu u obzir troškovi finansiranja, u korist ovog regiona. Stalno se pominje, recimo, da smo zarađivali na isporukama iz Republike Srpske za Crnu Goru, 7-8 evra. Prvo, sva energija koja je išla za Crnu Goru nije iz Republike Srpske, čak bih rekao da je 30 odsto energije isporučene Crnoj Gori iz Republike Srpske, a ako upoređujemo band-isporuku iz Republike Srpske, i band-isporuku za Crnu Goru, razlika je dva evra. Eto, to je istina. Ko god tvrdi suprotno, ili ne poznaje situaciju, ili ima neku drugu nameru.

       Ako izostavimo teoriju zavere, kakve vam pretpostavke preostaju?
       Bulatović: Ne vidim nikakvu teoriju zavere, to su samo, kako bih rekao, interesi.

       Dakle, interesi koji su doprli do kancelarije visokog predstavnika?
       Bulatović: Ja hoću da napravim potpunu razliku između onoga što je Elektroprivreda RS radila ili nije radila u svom celokupnom poslovanju, i njenog odnosa sa EFT. Tvrdim da su svi ugovori koje je EFT sklopio sa Elektroprivredom RS do kraja provedeni u skladu sa zakonskom procedurom koja postoji u RS, u Bosni i Hercegovini i načinom rada u Evropskoj uniji. U druge komponente poslovanja Elektroprivrede Republike Srpske zaista ne želim da ulazim. Ne znam. Šta je sad interes visokog predstavnika - ni to zaista ne znam. Da li je postojalo nepravilnosti u poslovanju ERS-a, zaista ne znam.

Božidar Vučinić, dipl.ing

Problem je kako da osiromašeni građani Crne Gore budu kooperativni, a njih niko i ne pominje. Postavlja se pitanje, otkud to da i građani Crne Gore treba nečega da se odreknu u korist uspješne privatizacije Željezare, i ne samo nje, već koliko sjutra i KAP-a. Odgovor je u subvencioniranju one dvije trećine električne energije u periodu trajanja investicija, koje je Vlada ponudila kao podršku uspješnoj privatizaciji Željezare. Šta će sve Vlada ponuditi sjutra kao podršku uspješnoj privatizaciji KAP-a, još uvijek ne znamo. Sve bi to dobro bilo kad bi Vlada proizvodila struju, čiju cijenu tako galantno subvencioniše. Ne samo što Vlada ne proizvodi struju, nego to u dovoljnim količinama ne radi ni Elektroprivreda Crne Gore.

Po ko zna koji put ćemo ponoviti da Crna Gora ne uvozi struju zbog domaćinstava. Uvozi je zbog najvećeg potrošača električne energije koji se zove Kombinat aluminijuma Podgorica. Ostali potrošači na visokom naponu su Željezara i Željeznica. Većom proizvodnjom Željezara će trošiti više struje nego danas, što je sasvim normalno. U toj varijanti, da Željezara povećava proizvodnju, koju svi priželjkujemo, Crna Gora će morati da povećava uvoz električne energije. Povećanja proizvodnje električne energije nema, jer nema novog elekro-engetskog objekta već 22 godine. Pominjanje izgradnje termoelektrane u krugu i za potrebe Kombinata aluminijuma, je bacanje prašine u oči. Dobro nije predložena izgradnja solane u Pljevljima. O HE «Buk bijela» ne treba trošiti riječi. U najboljem slučaju, a na znanje onima koji su demonstrirali zbog zaštite rijeke Tare i njenog kanjona, hidroelektranu bi izgradio neki investitor koji bi za to dobio koncesiju. Taj koncesionar sigurno neće pokloniti struju Crnoj Gori. I nju bi morali da uvozimo, odnosno kupujemo za naše pare.

Dugo godina građani Crne Gore ne plaćaju samo struju koju oni potroše, nego plaćaju i dio struje koju troši Kombinat aluminijuma, a od sjutra će plaćati i dio struje koju će trošiti Željezara. I jednima i drugima je Vlada obećala cijenu od 2,2 euro centa po kilovat času. Kad se zna da struju uvozimo po 3,5 euro centa po kilovat času, zna se i ko će platiti razliku u cijeni.

Po tarifnom stavu za domaćinstva, cijena jednog kilovat časa u nižoj tarifi je 2,2 euro centa, dok je u višoj tarifi 4,4 euro centa. Na utrošene kilovat časove treba dodati 17% poreza na dodatnu vrijednost, 5% za elektrifikaciju sela i procenat od oko 13% na ime uvećanih troškova za uvoz iz drugih sistema. Prva dva procenta su nepromjenjiva, dok treći procenat varira od mjeseca do mjeseca, u zavisnosti od uvezene struje. Kako će se struja sve više uvoziti, procenat na ime troškova za uvoz iz drugih sistema će se uvećavati, a samim tim i računi za utrošenu električnu energiju crnogorskih domaćinstava.

Subvencionirana cijena struje za Željezaru nije slučajna. Ona je samo probni balon za cijenu struje najvećeg crnogorskog potrošača, Kombinata aluminijuma Podgorica, čija privatizacija tek predstoji.